69. Slovenski Snežnik

→ 13. 03. 2011.   PD Glas Istre,  voditelj Ervino 48.

Moj prvi izlet ove godine, a treći put na Snežniku.

Snežnik je najviši vrh Slovenskog krasa, visok je 1796 m. Rimljani ga spominju u svojoj literaturi pod nazivom Mons Albius – Bijela planina.

Vrijeme nam je bilo oblačno i sve je bilo u sivo bijelim tonovima. Lako sam se prepustila tom hladnom svijetu bez boja, jer su mi misli često bile zaokupirane Japanom. Za Japan me vežu predivne uspomene i zato mi je zauvijek ostao u srcu. Dok smo po Snežniku hodali u koloni jedan za drugim, sjetila sam se jednog susreta s jednom malom djevojčicom u jednom parku u Japanskom gradu Kobe. Bio je sunčan zimski dan i ja sam otišla pojesti sendvič u jedan park. Na klupi nasuprot mene sjedila je jedna mala djevojčica koja je držala neku kutiju na krilu i nešto šaputala. U jednom trenutku smo se pogledale, razmijenile osmjehe i tad sam je upitala šta ima u toj kutiji. Pozvala me k sebi i pokazala mi malog hrčka.Rekla mi je da ga je donijela da uživa na suncu. Pitala sam je ako mu smijem dati malo kruha, ali mi je ona rekla da on jede samo neke sjemenke, izvadila je iz džepa par sjemenki, dala ih meni i rekla mi je da ga sad mogu nahraniti. Kad je hrčak pojeo sjemenke, djevojčica je zatvorila kutiju, rekla mi je da mora ići doma jer ide u školu i pitala me da li ću i sutra biti tu. Rekla sam da sutra idem u Yokohamu. Pozdravile smo se i poklonile jedna drugoj osmijeh. Zašto mi je taj susret ostao u sjećanju? Zato što smo obe pričale na svojem jeziku, ona japanski, ja hrvatski. Niti je ona znala hrvatski, a niti sam ja znala japanski…ali mi smo se doslovno tada sve razumijele. Kad ljudi komuniciraju srcem onda se zaista razumiju bez obzira kojim jezikom govore!

Tako sam ja hodala u koloni po Snežniku, gazila snijeg i razmišljala.

Ovaj put je bilo jako malo ljudi na Snežniku. Negdje blizu vrha srela sam Živanu. Ona mi je rekla da je malo dalje sve zaleđeno i da ne ide na vrh. Odlučila sam da se i ja vratim s njom nazad. Tako sam opet završila s Riječanima…haha, ne mogu ja bez njih! Dole u domu sam srela i Rovinježe.

Od mojih pedeset planinara iz Glasa Istre, samo nas nekolicina nije išlo skroz na vrh. Meni to i nije bitno…bitan je put, a ne cilj.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s