29. CARPE DIEM!

24. 01. 2010.    Danas nema planinarenja, ali treba iskoristiti dan! Marina i ja ne namjeravamo provesti dan uz TV. Mi se jako brzo dogovorimo…gdje…kada…kamo….i evo nas…otkrivamo nova mjesta, tu blizu nas, desetak km od Pule.

Marina je došla po mene u 10 ujutro i odvezla nas u lučicu u Vinkuran. Dalje smo nastavile hodajući obalom prema Banjolama. U šumici pored mora stado ovaca bezbrižno brsti travu. Vrijeme je oblačno i hladno, ali nas je hodanje brzo ugrijalo. Nadam se da će se sunce makar na kratko pojaviti.

Sve se obojalo sivim bojama…more i nebo. Sve je obavijeno mirom i tišinom. Kao da je sve stalo…more lijeno šalje svoje valove prema obali. Galebovi su se ugnijezdili na glatkoj površini mora i na kratko razbijaju tišinu svojim graktanjem.

Došle smo do Banjola i nastavljamo dalje uz obalu. Obala se šareni od obojenih kamenčića….bijeli, sivi, crveni…koji odzvanjaju pod mojim koracima. Tražim ravne kamenčiće i bacam “žabice”…svaki kamenčić veselo skakuće po površini, a onda nestane…more ga ukrade.

Iz Banjola idemo prema Gornjem Kamenjaku…tu nisam nikad bila! Dva se  biciklista voze kamenitim puteljkom. Hodamo blagom uzbrdicom i dolazimo do nekog tunela ili podzemnog skloništa…možda je to napravila Austrougarska vojska? Meni to liči na neki vojni objekt. Hodamo dalje…Kamenjak se razotkriva svojim kršom i niskom vegetacijom…tu je carstvo kadulje, smilja i ostalog bilja! Spuštamo se prema obali…stijene su oštre i jedva prohodne i iziskuju svu pažnju dok hodam po njima.

Napuštamo obalu, berem kadulju i smilje i idemo dalje prema Pomeru. Prolazimo kroz borovu šumu…obavija me zrak prepun mirisa smole…zaustavljamo se pored jednog velikog stabla i zagrlimo ga.

Dolazimo do ceste i preko mosta idemo u Pomer, a zatim nastavljamo prema Vinkuranu. Bilo je oko 17 sati kad smo došle do lučice u Vinkuranu.

Danas smo dobro iskoristile dan!

Carpe diem – iskoristi dan!

8 misli o “29. CARPE DIEM!”

  1. Ti stvarno svakodnevno “hvataš dan”! Svaka čast! A tako i mi s tobom, zahvaljujući tvojim fotkama i tekstovima, ponekad uhvatimo barem koju horu i virtualno se nadišemo svježeg zraka… To mi prilično nedostaje u stvarnosti… Thanks!

  2. Čitajući o vašim putešestvijama pitam se zašto sam zanemarila takvu sklonost u sebi ? Planina me odavno nije vidjela, čak ni obično brdo. Držim se grada, mora, i ni metra uzvisine. Jesu li to godine (52), ljenost, ili … Možda ipak i za mene ima nade?

    1. Nije stvar u godinama! Ako nešto zaista želiš, to ćeš i ostvariti…možda jednostavno nije još vrijeme za to. Kad se počme o nečemu razmišljati to je početak ostvarenja, samo treba ustrajati do kraja. Za Sarajevo me vežu predivne uspomene…skijanje na Jahorini, Bjelašnici, Igmanu…ćevapi na Baš-čaršiji…u mojem je sjećanju ostao kao grad u kojem sam uživala i osjetila toplinu, gostoljubivost i gdje sam se jako puno smijala.Nadam se da je Sarajevo opet postalo onakvo kakvog ga ja nosim u sebi. Pozdrav

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s